Htela sam da napisem nesto o nekom od svojih neobicnih putovanja ili nesvakidasnjem dozivljaju, ali ono sto je uvek prisutno, a o cemu u stvari inace ni ne zelim da pricam je moj odnos sa roditeljima. Nisam tinejdzer, u ozbiljnim sam godinama, a svaki dan mi se desi nesto vezano za njih, nesto zbog cega razmisljam o porodici, mojoj, osnovnoj, posto druge nemam. Necu je ni imati, sto sam oduvek znala, i za sta krivim njih dvoje, ne znam sto, da li zato jer mi je tako najlakse mozda..Oni su dobri ljudi, mislili su da rade ispravno sve, negde znam da me vole, kao i ja njih, ali su mi otrovali zivot, a ja nemam snage da se otrgnem ili makar sklonim..Ljudima koji su depresivni cesto dobronamerni daju opste poznati "Trgni se" savet, dat sa olimpijske visine odakle te arogantno i sazaljivo posmatraju normalni i zdravi. Izgubljena sam, jesam. Dat mi je zivot s kojim ne znam sta bih. Odem pa citam inspirational quotes, setim se cesto price o spermatozoidu koji se jedini izborio i od cega si nastao ti…i opet nista.
Bude mi cesto smesno sve, jer svi cemo svakako umreti, to je jedino sigurno, a ponasamo se kao da je sve ovo igra bez granica, pa dajjj ovo da uzmem, dobijem, da zajebem ovoga, da sto vise imam, imam svega sto se moze imati. I tako ja imam svasta…i opet nista. Nije da umirem od zelje za razmnozavanjem, naprotiv, sta ce svetu ovi geni uostalom, al' cesto bih se tako rado utopila u vecinu, bila deo postovanog dela drustva. Ali ako svi postanemo kao svoji roditelji, ja to ne zelim, necu da neko pati zbog mene, necu da se svetim…nikome, pa ni njima. Mada, moj nemanje porodice jeste svojevrsna osveta, kad ih pitaju sto se nisam udala, a oni mi 'ladno smanjuju godine, i neprijatno im bude, bas. Bila bih lezbejka najradije, to bi bilo najlakse, al' ne mogu. A tek frajeri koje biram..suprotnost susta od onog sto imam i gledam ceo zivot u kuci…pocev od fizionomije preko religije pa sve do rase, stalno bezim od njih.
Odajem se svim mogucim porocima, pa se i toga zasitim, posto mi sve dosadi, sve sem razmisljanja o zivotu, ovom jednom, glupom i prolaznom. I o njima, naravno…kako su me prvo naveli da mislim da su bezgresni, pa sam se dobar deo zivota pitala kako od takvih divnih ljudi ispadoh ja ovako glupa i dosadna. A ni danas ne mislim mnogo bolje, razlika je sto sada pokusavam da zivim, dan po dan, minut po minut tacnije. Divim se ljudima koji vole zivot, koji imaju snage da pisu, stvaraju, druze se, rade, putuju, a pritom ne trebaju dodatne stimulanse.. Meni je sve malo, nedovoljno, stalno bih bila negde drugo, ili neko drugi. Moja mama stalno nesto radi, nista je ne mrzi, ne znam gde nalazi smisao..u ljudima oko sebe mozda? U stalnom pokretu je, nikad, nikad ne staje, jedino kad smislja nove zadatke..a i to je u hodu. A ja bih sedela kuci i pusila, ili pricala sa sobom ili spavala…lepo kazem…nisam ja za ziveti.
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Jun 2012 [2]
